Umetnost koja nam je najbliža, ona koju svakodnevno susrećemo na ulicama, paradoksalno ostaje najzanemarenija. Toliko je prisutna da prolazimo pored nje nesvesno, bez zadržavanja i promišljanja. Jedni je doživljavaju kao estetski privlačnu, drugi kao vizuelno narušavanje prostora, ali suština grafita nije ni u lepoti ni u ružnoći. Njihovo značenje i vrednost daleko prevazilaze puki vizuelni doživljaj. Savremeni oblik umetnosti koji danas nazivamo grafitima nastaje početkom sedamdesetih godina XX veka, u okviru hip-hop kulture Njujorka, i gotovo trenutno se širi svetom. Razlozi za to bili su višestruki: grafiti su postali bunt marginalizovanih grupa protiv sistema, iz potrebe da pojedinac bude viđen i prepoznat, pružali su prostor neograničenog stvaralaštva, umetnost oslobođena konvencija, pravila i standarda. Kao vid javne umetnosti, grafiti su uvek neraskidivo vezani za društveni i kulturni kontekst u kome nastaju. Ipak, ako se vratimo dublje u prošlost, shvatićemo da savremeni grafiti nisu prvi takav fenomen.

Sama reč grafiti potiče iz italijanskog jezika. Italijanski graffiti je množina od graffito, to znači „urezano, ogrebano“; graffito proizlazi iz glagola graffiare = „grebati, škrabati“, a dalje poreklo vodi od latinskog graphium = „oštra pisaljka, stilus“, i konačno od starogrčkog γράφειν (gr.phein) = „pisati, crtati“. Izvorno značenje, dakle, upućuje na ono što je urezano, naškrabano, ostavljeno kao trag. Još u antičkom svetu, grafiti su obuhvatali natpise, crteže i simbole urezane ili ispisane na zidovima, amforama i spomenicima. Čovekova zelja da ostavi trag u vremenu u kome postoji. Za mene, grafiti predstavljaju najneposredniji oblik umetničkog izraza. To je umetnost stvaranja radi samog kreativnog čina, neopterećena krajnjim ishodom. Izvodi se na zidu koji se ne može prodati, niti izložiti, grafit nastaje iz najdirektnije potrebe da se stvaralac izrazi. Granice ne postoje: format je beskonačan, prostor je čitava okolina, platno je grad.

Šta se dešava kada pokušamo da tu iskrenost i slobodu prenesemo na papir? Centralno mesto mog istraživanja je problem prevođenja duha uličnog slikarstva u autonomne likovne celine, slike ili grafike. Kroz seriju od jedanaest grafika izvedenih tehnikom sitoštampe istraživao sam na koji način uličnu umetnost možemo transponovati u sferu takozvane “visoke umetnosti”. Krećem od apstrahovanja, odnosa elementarnih formi i vraćam se početku svakog crteža, liniji i površini, ali umesto standardnog crtaćeg pribora koristim sprej. Da bih redukovao informaciju i zadržao samo suštinu, odlučio sam da radim skice na formatu A4. Za razliku od olovke, najtanja linija dobijena sprejem široka je između 5 i 10 mm. Svesno namećem ograničenja kako ne bih zalazio u suvišne detalje i nepotrebne informacije. Pošto su radovi apstraktne prirode, fokus istraživanja bio je usmeren na odnos boja, kompoziciju i dinamiku glavnih elemenata slike.

Dobra kontrola spreja predstavlja osnovu izvođačke discipline svake ulične i grafičke intervencije. Ona je tehnička nužnost koja se ne može zaobići, jer u suprotnom nastaju neželjene greške i deformacije linija. Međutim, upravo u tim greškama, uplivom slučaja i odsustvom apsolutne nekontrole, otvara se mogućnost novog značenja. Upravo kroz svesno prihvatanje tih nesavršenosti, rad dobija dimenziju spontanosti i „živosti“ koju precizna kontrola sama po sebi ne može proizvesti. Zato sam odlučio da te “nedostatke” pretočim u namerne motive i posvetim im centralno mesto u radu. Prva takva „greška“ jeste curenje boje. Taj trenutak, kada višak boje klizi niz površinu i gubi kontrolisanu formu, za mene je oduvek imao posebnu estetsku vrednost. Iako se tradicionalno smatra amaterskim propustom, curenje u sebi nosi element nepredvidivosti, vitalnosti i energije materijala koji ne može biti u potpunosti savladan. Upravo ta nesavršenost otvara prostor za kreativnu interpretaciju i daje delu jedinstvenu karakterističnu teksturu. Kada se istakne svesno, ta „greška“ prestaje da bude simptom nespretnosti, postaje znak autentičnosti.

Drugi postupak koji sam istraživao jeste prskanje spreja kao tehniku koja omogućava simultanu igru kontrole i spontanosti. Kombinacija preciznih, čistih linija sa maglovitim, difuznim i „prljavim“ potezima uvodi u kompoziciju sloj vizuelne kompleksnosti i ritmičke dinamike. Takvi kontrasti između oštrine i nejasnoće stvaraju osećaj prostorne dubine, a takođe donose element nepredvidivosti i spontanosti, ključne karakteristike uličnog slikarstva. Ova interakcija između striktne kontrole i oslobađanja geste reflektuje dualnost grafita: s jedne strane, umetnik mora da ovlada tehnikom i alatom kako bi oblikovao liniju i boju, dok s druge strane upravo neplanirani efekti, kapanje boje, prskanje i magloviti prelazi donose „živost“ i autentičnost radu. Upravo u tom napetom odnosu između reda i haosa, planiranog i slučajnog, leži estetika grafita - umetnost koja je u isto vreme strukturirana i oslobođena, tehnički promišljena i emotivno ekspresivna.

Tehnička ograničenja sitoštampe, nisu mi dopuštala da u potpunosti prenesem finese prelaza karakterističnih za sprej. Zbog toga sam odlučio da ih zamenim gradijentom (irisom), kao vidom kompromisa kojim se autentični efekti mogu simulirati na papiru.Ipak, u pripremama sam uvek koristio sprej kako bih zadržao izvornu teksturu, neujednačene transparentnosti, mrlje, prskanje i šum. Upravo ta nesavršenost bila mi je ključna, jer u sebi nosi „plemenitost greške“. Tokom procesa, svaki rad je bio svojevrsna lekcija – svako novo otkriće proizašlo je iz prethodnog. Tako su se iz rada u rad razvijala ne samo tehnička rešenja već i sama likovna struktura koja je kreirala novi smisao. Svaki otisak imao je sopstvenu priču i unutrašnju inspiraciju, ali je istovremeno pripadao celini kao poglavlje u većoj studiji.

Prolazeći kroz različite istraživačke faze, shavatio sam da sprejevi daju samo boju, a dinamiku linije nam daju kapice. Svaka daje drugačiji trag: od tanke i precizne linije do širokog, grubog nanosa; od meke i fluidne, do tvrde i oštre konture. Upoznavanje s tim alatima postalo je važan deo procesa. Zato sam poslednji rad u ovoj seriji osmislio kao zaokruženje procesa. On je direktno inspirisan probama kapica, onim trenucima kada se sprej testira na marginama zida pre prvog poteza. Taj „otpadak“, obično osuđen da nestane, postaje samostalno delo. Paleta i ispitivanje alata pretvoreni su u završnu kompoziciju, čime se ciklus simbolički zatvara tako što se vraća na početak. Zaključak istraživačkog i praktičnog rada predstavljen je kroz seriju grafika koje čine novu fazu u mom umetničkom radu. Ostvareni rezultati reflektuju promenu moje percepcije i stav koji sam kroz rad formulisao. Ono što je u grafitima uvek smatrano greškom, nečim što treba prikriti ili izbeći, u mom radu postaje polazište i centralni motiv.

Time se menja i način percepcije, „nesavršeno“ postaje estetski vredno, „amatersko“ biva unapređeno u likovno promišljeno, a „otpad“ prerasta u umetničko delo. U toj transformaciji leži mogućnost da se duh ulične umetnosti, sa svom svojom slobodom i iskrenošću, prevede u polje visoke umetnosti, bez gubitka autentičnosti.